САВРЕМЕНА ПЕРЦЕПЦИЈА МАРКСА, МАРКСИЗМА И НЕОМАРКСИЗМА
НЕЈЕДНАКИ РАЗВОЈ КАО УСЛОВ ИМПЕРИЈАЛИЗМА. РАСПРАВЕ У МЕЂУНАРОДНОМ РАДНИЧКОМ ПОКРЕТУ
Сажетак
Историографском методом разматрају се становишта марксистичке мисли и радничког покрета о значају неједнакости (појединца, класе и државе) као један од битних услова настанка и одржавања колоијализма. Марксова тврдња да није могућа слобода појединца док се не ослободи потчињена класа и потчињени део света била је развијана и довођена у питање током пола века, до краја Првог светског рата. Прва интернационала је у целости одбацивала колонијализам као највиши облик неједнакости. Друга интернационала је довела у питање ову базичну хипотезу, спуштајући питање на ниво дневне политике и интереса европске радничке класе, која је трошила део екстрапрофита стечен у колонијама и свој положај стицала на крајњој неједнакости свих колонијалних радника. Промене капитализма су битно утицале на његово кретање – вишак капитала морао је да се извози у колоније. Те промене објаснили су у својим делима Хилфердинг, Лењин и Роза Луксембург. На питањима ратних кредита дошло је до расцепа у радничком покрету, то је био услов за настанак Треће – Комунистичке интернационале. Она је у пракси остваривала политички програм помагања револуција у колонијама, са општом идејом ослобађања свих колонија и укидање економских, политичких и културних претпоставки неједнакости.