KOLABORACIONI ODNOS VATIKANA I AUSTROUGARSKE U PRIPREMI NAPADA NA SRBIJU 1914 GODINE

Radoslav Gaćinović

Sažetak

Austro-Ugarska, feudalistička i reakcionarna monarhija, ostala jedini čvrsti oslonac papinstva u Evropi. I jedna i druga strana imale su mnogo razloga da se boje progresa, koji se u to vreme osećao prodornim liberalizmom i demokratijom. Uloga crkve bila je posebno važna u zemljama sa slovenskim narodima, gde je nezadovoljstvo i otpor prema Beču i Pešti kroz čitavu drugu polovinu XIX veka sve izraženije i sve opasnije za monarhiju. Narodni preporodi severnih i južnih slovenskih naroda u monarhiji, njihova težnja za slobodnim političkim, ekonomskim i kulturnim životom povezuju u odbrani još više crkvu i monarhiju. Prve pojave težnje slovenskih naroda na jugu monarhije da se povežu u jednu svoju, jugoslavensku državu, koja će obuhvatiti i Slovene izvan granica monarhije, neprihvatljive su bile i za monarhiju i za Vatikan. Ideja bilo kakve slavenske solidarnosti smatrala se najopasnijom i za katolicizam i monarhiju. Papa je smatrao, da je monarhija ”bedem katolicizma” u srednjoj Evropi, brana protiv opasnosti s istoka, to jest pravoslavlja. Zato su smatrali da granice Austro-Ugarske treba da ostanu prema istoku na granicama katoličke crkve. Pošto se granice mogu samo proširivati prema istoku, trebalo je da se proširi i teritorija na kojoj bi se, pokatoličio sve stanovništvo, ali granice se ne smiju povlačiti prema zapadu u nikojem slučaju. Ne širi se samo monarhija, nego se i crkvi širi teren dominacije. Zato su bili jedinstveni Vatikan i Austro-Ugarska Monarhija u nameri da se Srbija mora okupirati.

Reference

1. Тајни документи о односима ватикана и усташке ”НДХ”, Библиотека новинара Хрватске, Загреб, 1952,
2. Marc Bonnet ”La Papauté contemporaine”, Париз 1946,
3. Франо Супило, Политика у Хрватској, Ријека, 1911,
4. Стјепан Радић, Хрватска мисао, Загреб, 1904,
5. Иван Клајн и Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, IV издање, Прометеј, Нови Сад, 2008,
6. Гроф Карло Сфорза, Браћа, а непријатељи, Ново Доба, Сплит, 1933,
7. Др Животије Ђорђевић, Сатирање српства у 19 и 20 веку, I том, Драслар, Београд, 2012,
8. Викем Стид, ‘Конопиштански састанак, часопис ”Nineteen Centuary”, свеска за фебруар 1916.године.
9. Др Јосип Љубић, Непријатељи Југословенства, Сарајево 1927,
10. Извештај Гизла од 30. маја 1914. године. Oe. U. A, свеска 8, бр. 9774;
11. Телеграм Rooda, енглеског амбасадора у Риму, 28. јула 1914. године. B.D.бр.231, Телеграм Лихвинског, 29. јула 1914. године. K.II,
12. Група аутора: Историја Српског народа, Српска књижевна задруга, Друго издање, VI књига, Други том, Београд, 1994,
13. Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo – povratak kolonijalizma, Albatros plus, Beograd, 2009,
14. Joachum Petzold, Deutschland im Erstem Weltkrieg, Band 1, Berlin 1969, s. 103,cit. u:Ralph Hartmann, ‘’Die ehrlichen Makler‘’, Die deutsche Anβenpolitik und der Bürgerkrieg in Jugoslawien, Berlin,1999,
15. Др Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, ЕВРО, Београд, 2002,
16. Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – историја Срба у средњем веку 1492 – 1992, Evro-Giunti, Треће допуњено издање, Београд, 2010,
17. Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914-1918, Графичко предузеће Просвета, Београд, 1922.