INTEGRISANJE U ŠIRE EKONOMSKE STRUKTURE I KAPACITET DRŽAVE ZA EKONOMSKE INTEGRACIJE

Igor Janev

Sažetak

U ovom radu je prikazan pravac ekonomske teorije vezan za procenjivanje efekata od trgovine, sa posebnim osvrtom na merenje kapaciteta države za integrisanje u ekonomsku uniju. Analiza započinje Smit-Rikardovim modelom komparatovnih prednosti i završava teorijom kapaciteta za pridruživanje uniji koji bi bio prihvatljiv za statističku obradu kod država koje mogu da mere agregatni nacionalni profit zemlje. Kao što je pokazano, već teorija komparativnih troškova pokazuje da trgovinsko povezivanje predstavlja saradnju koja se može smatrati pretečom ekonomskog integrisanja kao bližim i integrisanijim vidom te iste saradnje koja je dobila novu formu objedinjenog tržišnog prostora. Posle preteča integrativnih teorija kod Smita, Rikarda i Mila, teorija saradnje se ekspanduje kroz nove eko­nomske elemente i relacije. Njima se dopunjuje znanje o ekonomskoj sili i motivima od značaja za približavanje država. Nikolson i Graham ukazuju na značaj veličine državne ekonomije i teritorije za odrđivanje ekonomskih prednosti i troškova. Po Nikolso­nu odnosi razmene tendiraće unutrašnjim odnosima razmene veće države. Shvatanju Nikolsona priklanja se Bestebl i Maršal. Prema Grahamu bitni faktori za raspodelu dobiti su: 1) geografska dimenzija države; 2) demografska dimenzija države; i 3) ekonomsko trgovinska dimenzija države (tržište, proizvodnja, dohodak, i posebno dohodak per kapita). Slabije razvijene države će uz veće troškove, prema ovom konceptu, moći da transformišu svoju ekonomiju nego razvijene države. Po Grahamu slabije razvijene države nemaju iste mogućnosti efikasnije diverzifikacije i njihov razvoj zavisi od preorjentacije proizvodnje na izvoz, a post-trgovinski odnos razmene predstavlja osnovni pokazatelj efikasnosti. Haberler je povezao princip oportunih troškova i marginalnih troškova. Marginalni troškovi su troškovi potrebni za proizvođenje jednog dodatnog (u odnosu na postojeći obseg proizvodnje) proizvoda. Jedinični prirast bitniji je od prosečnog rasta i on određuje cene roba i efikasnost. Dalje, Ohlin-Hekšerov model upućuje na zaključak o potrebi analize prednosti i trgovinskih performansi pri razmatranju kapaciteta za integracije. Ovde se komprativne pred­nosti redefinišu efektima mobilnosti faktora, koji tendiraju ka izjednačenju cena u nekoj ekonomskoj zajednici. Kejnsov model veze investiranja ili trošenja generalno ukazuje na kapacitet nacionalnog tržišta koji je izražen kroz dohodak. Kod merenja integrativnog kapaciteta bilo koje ekonomije koja treba da se priključi grupi ekonomskih tržišta koje funkcionišu kao jedno tržište, dohodak te nacionalne ekonomije određuje mogućnost potrošnje takve privrede koja ukoliko uđe u integrcionu celinu povećava ukupnu visinu potršnje. Po Mahlupu povećanje dohotka od promene izvoza dovešće (u zavisnosti od marginalne sklonosti uvozu i marginalne sklonosti štednje) do novog dohotka kroz ciklusna ponavljanja koja će smanjivati nov prinos do skoro nulte vrednosti. Umanjenje izvoza, kao i investicija dovo­di do suprotnog efekta (više nego proporcionalnog) umanjenja nacionalnog dohotka. Kapacitet za integrisnje neke privrede je, kako ovde zaključujemo, posebno zavisan od uvoznog kapaciteta zemlje koja se integriše, kao i u odnosu na ovu državu uvoznog kapciteta grupe država koje predstavljaju carinsku ili ekonomsku uniju. Uvozni kapacitet ekonomske integracije unije predstavljaće izvozni kapacitet države koja je predmet mogućeg priključenja ovakvoj zajednici. Na posletku, kroz razmatranje ostalih teorija došlo se do definicije ekonomskog kapaciteta koja je bila predmet našeg rada. Kapacitet države priključenju je sposobnost da neka država promeni visinu njene profitne marže ili njenog modifikovanog vida (P_i-ex-post -P_i-exante) / P_tot K_i pri prelasku u vezano integrativno stanje. Sposobnost da se promeni marža pri vezvanju (oblika P_i / P_i-tot je kapacitet države za integra­tivno stanje obeležen K_i. P_i-tot ovde predstavlja agregatni nacionalni profit državne ekonomije.

Reference

1. W. Taussig, International Trade, New York, 1927
2. J. S. Nicholson, Principles of Political Economy, New York, 1897
3. C.F. Bastable, The Theory of International Trade, London, 1903
4. A. Marshall, Money, Credit and Comerce, London, 1923,
5. F. Graham, “Theory of International Values Re-examined”, The Qurterly Journal of Economics, 1923.
6. G. Haberler, The Theory of International Trade, New York, 1956
7. B. Ohlin, Interregional and International Trade, Cambridge, Harvard Univ. Press. 1933
8. M.J. Keynes, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Kultura, Beo­grad, 1950.
9. F. Machlup, “International Liquidity and International Creation of Mon­ey”, Bilten BIS, br 178, 1961.
10. J. Kravis, “Availability and other Influenses on the Commodity Composi­tion of Trade”, Journal of Political Economy, vol. 64, 1956.
11. S. Linder, An Essay on Trade and Transformation, New York, 1961.
12. L. Detlef, Dynamische Theorie der Internationalen Arbeitstelung, Ein Be­itrag zur Theorie der weitwirtschaftlichen Entwicklung, Wirtschaftswis­senschaftliche Abhandlungen, Heft 25, Duncker Humbolt, Berlin 1967.
13. Myint, The classical theory of international trade and the underde­veloped countries, “Readings in International Economics”, George Allen and Unwin Ltd, London, 1968.
14. H.P. Gray, “Determinants of Aggregate Profit margin: Coment”, The Journal of finance, vol. XXXI, no 1., 1976.
15. R. Finkel, D Tuttle, „Determinants of Aggregate Profit Margins“, The Journal of finance, 1971