Izaberi jezik:
Tema broja

OGLEDI I STUDIJE

FILOZOFSKE OSNOVE POLITIČKE JURISPRUDENCIJE U ISLAMU

Sažetak

U ovom radu želimo da se približimo filozofskim implikacijama odgovora na pitanje o tome da li poseban pogled na čoveka i svet u okviru spoznajnog stadijuma islama proizvodi određene doktrinarne i vrednosne okvire političkog mišljenja i života. U vezi sa tim, potrebno je analizirati tačan odnos između islamske političke jurisprudencije i političke filozofije s obzirom na izvore spoznaje u tim disciplinama. Korišćenjem tradicionalne metodologije izučavanja pisane baštine markantnih muslimanskih juridika i filozofa, možemo utvrditi da kognitivna pridruženost objave i razuma, odnosno intuitivne i racionalne spoznaje u brojnim političkim doktrinama islamske jurisprudencije, otkriva inovativne i neizmerno produbljene horizonte studija koje su ne­koliko vekova obogaćivale naučnu tradiciju politič­ke filozofije u muslimanskim društvima. Na osnovu utvrđene ontološke isprepletenosti egzoteričnih političkih pojava i ezoterične realnosti višnjih stupnjeva čovekovog bića, muslimanski juridici se ne ograničavaju, u organizaciji i orijentisanju svog po­litičkog života i mišljenja, na senzibilnu sferu postojanja. Može se zaključiti da poslerenesansni spoznajni horizonti i sekularno tumačenje filozofskih osnova politike neće biti merodavni u nužnoj analizi i prognoziranju neočekivanih promena u savremenim muslimanskim društvima koja, čini se, sve uticajnije manifestuju spoznajnu raskoš svoje religijske samosvesti.

Ključne reči:

Reference

    1. Ајатолах Џевади Амоли, Несбат-е дин ва донја, Марказ-е нашр-е Есра, Ком, 2002.
    2. Ајатолах Џевади Амоли, Џаме’е дар Кор’ан, Марказ-е нашр-е Есра, Ком, 2008.
    3. Аламе Маџлиси, Бихар ал-анвар, Му’асасат ал-Вафа, Бејрут,
    4. Блашер, Режи (Regis Blachere), Дар-амади бар Кор’ан [Introduction au Coran], превео на персијски Асадолах Мобашери, Арганун, Техран, 1993.
    5. Ибн Сина, ал-Илахијат мин аш-Шифа, Мактабату ајатилах ал-узма ал-Мар’аши ан-Наџафи, Ком, 1983.
    6. Кулејни, ал-Кафи, Дар ал-кутуб ал-исламија, Техран, 1986.
    7. Мухамад ибн Масуд Ајаши, Китаб ат-тафсир, Чапхане-је елмије, Техран, 1958.
    8. Парсаниа, Хамид, Ерфан ва сијасат [Мистика и политика], Бустан-е кетаб, Ком, 2007.
    9. Парсаниа, Хамид, Равеш-шенаси-је ентекади-је Хекмат-е Садра’и, Кетаб-е фарда, Ком, 2010.
    10. Said, Edward W., Orijentalizam, preveo Rešid Hafizović, Svjetlost, Sa­rajevo, 1999.
    11. Слијепчевић, Ђоко, Историја Српске православне цркве, књ. 1, БИГЗ, Београд, 1991.
    12. Халиловић, Техран, „Оригиналност исламске филозофије“, Ком: Часопис за религијске науке, Центар за религијске науке Ком, Београд, бр. 1/2012.
    13. Шејх Садук, Ма’ани ал-ахбар, Му’асасат ан-нашр ал-ислами, Ком, 1996.
PERIODIKA Politička revija 3/2013 УДК: 140.8+32.01]:28 129-148
ç