ДРУШТВЕНИ РАСЦЕПИ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА ПАРТИЈСКИ СИСТЕМ СРБИЈЕ

Славиша Орловић

Сажетак

У овом тексту бавим се структуром друштвених расцепа у Србији и њиховим утицајем на обликовање партијског система. Идеолошко-културни расцеп манифестовао се у димензијама: стари режим опозиција режиму; грађанско-национално; и западњаци-националисти. Овај расцеп повремено има преклапања са територијално-културним расцепом центар-периферија, при чему доминантна култура представља центар а субкултуре периферију. Оса историјско-етничког расцепа „национално-грађанско“ и оса културно-вредносног расцепа „традиционализам-модернизам“, се не секу, већ у великој мери преклапају и то „национално“ се поклапа са „традиционализмом“ а „грађанско“ са „модернизмом“. Расцеп западњаци-националисти је прожет европским путем Србије, уз испреплетаност питањима Косова и Метохије, што додатно продубљује овај расцеп и продужије његово дет­ство. Санкције УН, НАТО интервенција и подршка отцепљену Косова и Метохије гурали су ветар у једра антизападним сентиментима, или бар дали основу да се мобилишу таква осећања. Могуће је да у наредном периоду важна линија расцепа у Србији буде НАТО-војна неутралност, односно про НАТО или про Русија. На социо-економски расцеп рад-капитал утицао је процес приватизације, услед чега је дошло до манифестације расцепа на димензији добитници губитници транзиције. У посткомунистичким друштвима постоји стара левица која је дуго узурпирала овај појам и нова која јој је то монополисање оспоравала. У Србији је десница најмање економска а највише националистичка и популистичка, односно, реч је о друштвеним конзервативцима. У Србији расцепи нису дугорочни и стабилизирајући (осим расцепа грађанско-национално). Услед фрагментираности партија и партијског система и изборне волатилности (нестабилности), тешко је ове расцепе видети као стабилне и дугорочне, а сигурно не и „замрзнуте“.

Референце

1. Von Beyme, K. (2002) „Transformacija političkih stranaka“, Zagreb: Fakultet političkih znanosti.
2. Evans, G. & Whitefield S. (1993) „Identifying the Bases of Party Competition in Eastern Europe“ у: British Journal of Political Science, Vol. 23, No. 4 (Oct., 1993), стр. 521-548
3. Kitscelt, H. (1992) “The Formation of Party Systems in East Central Europe”, in: Politics and Society 20 (March 1992). стр: 16-17.
4. Lipset, M. & Rokkan S. (1967) „Cleavage Structure, Party Systems and Voter Alignment: An Introduction“, у: „Party Systems and Voter Alignments Cross-National Perspectives“, New York: The Free Press
5. Орловић, С. (2007) “Деловање партија националних мањина“ у: Војислав Становчић (ур.) Положаj националних мањина у Србији, Београд: САНУ стр. 153-178.
6. Орловић С. (2008) „Политички живот Србије, (између партократије и демократије)“, Београд: Службени гласник.
7. Орловић С. (2015) „Партије и партијски системи (Теоријско-аналитичким оквир)“, Београд: Факултет политичких нука Универзитета у Београду.
8. Sartori, G. (1990) “The Sociology of Parties: A Critical Review”, у Peter Mair (ур.) „The West European Party System, Oxford: Oxford University Press.
9. Славујевић, З. Ђ. (2003), „Могући правци прегруписавања партијске сце­не Србије“, у „Промене вредности и транзиција у Србији: погледу будућност“, Београд: Институт друштвених наука и Fridrih Ebert Štiftung.
10. Zakošek, N. (1998). “Ideološki rascjepi i stranačke preferencije htvatskih bira­ča”, у: Mirjana Kasapović, Ivan Šiber i Nenad Zakošek (ур.) „Birači i demo­kracijaf“, Zagreb: Alinea.
11. Zsolt, Enyedi (2006) “Party Politics in Post-Communist Transition” у: Hand­book of Party Politics. SAGE 3 Apr. 2010. Доступно на: http://www.sage-ereference.com/hdbk_partypol/Article_n20. html