ARONOV REALIZAM I VENTOV SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM

Srđan Ž. Slović

Sažetak

Aronova teorija međunarodnih odnosa se javlja kao reakcija na jednostrana objašnjenja koja su negovana u anglosaksonskoj literaturi (realpolitička škola Morgenthau-a, bihejviorizam i legalistička teorija), jer u centar analize, pored sile i moći, stavlja sintezu strukture i dinamike međunarodnih odnosa. Aron je tvorac novog pravca u nauci o međunarodnim odnosima istorijsko-sociološkog, koji ne predstavlja prostu kombinaciju istorije i sociologije, već se sastoji u analizi međunarodne stvarnosti sa stanovišta različitih naučnih disciplina. Aronova teorija je izvršila uticaj na predstavnike socijalno-konstruktivističkog shvatanja, jer njen glavni predstavnik, Wendt, pod uticajem Arona prevazilazi realizam i neorealizam, pa u određenoj meri i liberalni institucionalizam Nye-a i Hoffmann-a, time što zalazi u uzroke i korene nastanka određenih pojava definišući strukturu ne samo kao odraz materijalnih činilaca moći već kao kategoriju koja je određena društvenim odnosima. Obojica ostavljaju prostor za klasičnu igru moći. Aron je veći realista od Venta, jer uspostavljanje mirnih odnosa među državama smatra suviše idealističkim. Aron je pesimista, dok je Vent veći opti­mista. Za obojicu nacionalni interes nije osnovni kriterijum delovanja donosilaca spoljnopolitičkih odluka, jer pored interesa postoje ideje, predstave, osećanja i značenja. Dakle, multidisciplinarnost ciljeva aktera spoljnopolitičke scene im je imanentna. Obojica su pod uticajem bihejviorizma, jer u centar svoje analize stavljaju ponašanje država u međunarodnim odnosima. Pored osnovnih parametara moći, na ponašanje država utiču i zamaisli o vladavini prava, ideje, slava i međunarodne organizacije. Glavna nit koja ihrazlikuje leži u činjenici da Vent manje pažnje u svojoj analizi poklanja istorijskim proučavanjima.

Reference

1. Aćimović Ljubivoje, Nauka o međunarodnim odnosima teorije i istra­živački pravci, Naučna knjiga, Beograd, 1987.
2. Aron, Raymond, Paix et guerre entre les nations, Calman Levy, Paris, 1962.
3. Aron, Raymond, „La sociologie des relations internationales“: dans Re­vue française de sociologie, 1963.
4. Booth, K., and Smith, S., (eds),: International Relations Theory Today, Oxford, Polity, 1995.
5. Keohane, R., Nye, J., Hoffmann S., After the Cold War, International In­stitutions and State Strategies in Europe, 1989-1991, Cambridge, Harward University Press, 1993.
6. Reed Davis, A Politics of Understanding of the International Thought of Raymond Aron, Louisiana State university Press, Baton Rouge, 2009.
7. Simić Dragan, Nauka o bezbednosti savremeni pristupi bezbednosti, Službeni list, FPN, Beograd,
8. Словић Срђан, Аронова теорија међународних односа и актуелно косовско питање, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић, 2009.
9. Стојановић, Радослав, „Мир и рат међу народима“, Политичка мисао, 3/1966.
10. Стојановић, Радослав, Сила и моћ у међународним односима, Београд, Радничка штампа, 1982.
11. Schwarzenberger, George, Power Politics, London, Stevens, 1964.
12. Wendt Alexander, „Collective Identity Fromation and the International State“, American Political Science Review 88, 1994.
13. Wendt Alexander, “Anarchy is What States Make of It: The Social Con­struction of Power Politics”, International Organizations, 46/1992.