СРПСКО ПОЛАЗИШТЕ: Слобода, нација, држава, демократија

Сажетак

И овом приликом, писац ове садржајне, поливалентне и занимљиве књиге, Милош Кнежевић, показао је раскошни таленат политичког мислиоца и филозофа, који кроз геополитичку призму презентује положај Срба на Балкану, Европи и свету у историјском процесу дугог трајања: у предјугословенском, југословенском и постјугословенском периоду.

Књига је целовита, превасходно геополитички концепирана студија, препуна Кнежевићевих проницљивих и духовитих синтагми и неологизама – који су већ ушли у језик савремене српске политичке науке. Књига је настајала медитативно, на смотреној дистанци од дневне политике, када се слободно мисли и најплодније ствара.

Кнежевићево ерудитско дело, осим своје теме представља и дијалог са читаоцем и позив да се чита пажљиво. Језик је есејистички интониран, богат и присан. Такав језик нужно изазива личан однос према аутору, позитиван или негативан, али никако млак.

Књига садржи пет поглавља. У првом поглављу аутор расправља о Србији и „Западном Балкану“ и волшебности појма „Западни Балкан“. Говори о западној Србији, западним просторима у Републици Српској, о Русији, Европи и Америци, о кући на „царском друму“. Бави се језичком географијом и појмовима „босански“ а не „бошњачки“ језик.

Друго поглавље посвећено је питањима ослобођења, слободе и државе, односно српском националном и државном питању.

У трећем делу, Кнежевић се бави судбином српског народа пре и после Југославије. У склопу овог поглавља, Кнежевић је проницљиво обрадио питања српских земаља и ентитета, Црне Горе, Републике Српске, Републике Српске Крајине и Косова и Метохије. Овде читаоци могу прочитати низ занимљивих, истраживачки провокативних детаља, као што је тврдња Милована Ђиласа да је високи хрватски комунистички функционер, касније дисидент Анрија Хебранг тражио Хрватску до Земуна.

Четврти део књиге аутор је посветио управо Јосипу Брозу Титу. Ово поглавље представља веома успешну и занимљиву студију о Титу, његовој личности и форми владавине; о титоизму, неотитоизму и посттитоизму, титофилији, титофобији, титоманији и других појмовних деривата из раздобља његове апсолутне доминације над Југославијом и Србијом.

Завршно, пето поглавље, посвећено је закључним размишљањима првенствено о феномену националног, али не искључиво у (пост)југословенском и српском контексту. 

И на самом крају монографије у епилогу, ако је уопште и губио посредан дијалог са замишљеним читаоцем, Милош Кнежевић га враћа у дневнолике импресије, износећи неугодно време настанка књиге, невоље са запаљењем плућа, боравком у болници и кисеоничком подршком, што је привремено успорило ритам писања. Али књига је ипак обликована.