НАЦИЈА И ДРЖАВА У ВРЕМЕНУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Сажетак

Шта је националност? Да ли је то нешто што је човеку исконски дато, што је утиснуто у његовој биолошкој структури, што се носи у крви; или је националност нешто што обликују људи током своје стваралачке социјалне делатности, нешто што се стално потврђује или преустројава – нешто што је дато или је задато?

Националност је дата као могућност која се под одређеним условима и околностима претвара у самосвест, а да би дошло до актуелизације дате могућности она се мора ослањати „на извесно раније дато осећање културе, на извесно заједничко наслеђе, то јест, заправо на извесну примордијалистичку инфраструктуру из које се, ако стицај околности то затражи, могу извући потребни знаци и симболи, политичка пракса и етничка осећања”.

Иако су национализам и његов циљ – нација у сувереној националној држави – уистину модерни феномени, ипак се не може рећи да су заговорници национализма целу конструкцију ‘измислили’, него су је великим делом сачинили од елемената историјске традиције, враћајући се, дакле, на историју оних облика владавине у којима се национализам развијао”. 

Шта је са нацијом и државом у времену глобализације? Глобализација је довела до убрзања историје, разорене су традиционалне друштвене структуре. Сељаштво, које је било основи демографије и економије, опада и пропада, готово драматично. Већ то је довољно да кажемо како је нестао свет који смо познавали. Ни градови нису оно што су били, начин живота, комуникација и интересовања, другачији су у данашњим хиперградовима. Некадашњи град, полис, није што и данашњи мегалополис. Више милионске метрополе нису места где се размењују знања и духовна искуства, већ места где појединци бивају прогутани и неприметно нестају.

Шта је будућност националне државе одредиће карактер будућих ратова, ко ће их водити и како ће бити вођени. „Ако су државе двадесет првог века сада склоније да своје ратове воде професионалним војскама или чак посредством приватних извршилаца ратних услуга, то није само из техничких разлога, већ и зато што се више не могу ослонити на грађане да ће бити регрутовани у милионима и да ће умирати у борби за отаџбину. Мушкарци и жене су спремни да умиру (или још вероватније да убијају) за новац или за нешто ситније, или за нешто крупније, али у првобитним домовинама нације, не више и за националну државу. Уколико људи нису спремни да умиру и убијају за националну идеју, за одбрану своје националне државе, то не значи да су мирољубивији и да су мање склони да умру или убију. Они ће то чинити за нешто друго, можда и са мање скрупула.