МЕЂУНАРОДНЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ КАО ИНСТРУМЕНТ ГЕОПОЛИТИКЕ

Сажетак

Милошевић, Зоран, Дајана Лазаревић (прир.). 2024. Међународне интеграције као инструмент геополитике. Београд: Институт за политичке студије. ISBN 978-86-7419-401-0

Зборник научних радова са Међународне научне конференције Института за политичке студије, Београд, одржане 25. и 26. новембра 2024. године.

Историја политичких интеграција није продукт Европске уније и НАТО-а. Она већ одавно егзистира и у различитим деловима света доводи до мање или више конкретних (штетних или позитивних) резултата. Када се разматрају интеграције на Балкану, запажа се да највећи народ – српски – није имао нарочите прилике да после ослобађања окупи сав свој народ у једну државу, јер Европа није желела јаку државу на Балкану, која је, уз то, „друга” или „мала Русија”.

Историја интеграција на Балкану је врло интересантна. У новијој историји све је почело од Бечко-Ватиканске илирске идеје, којом су Срби требали да се покатоличе и изгубе свој национални и слободарски идентитет. Онда наступају различити „Балкански савези”, који су доводили до остварења одређених циљева, али би их Европа брзо рушила и свађала њихове народе. И онда је све кретало испочетка. Када се јавила идеја југословенства, имала је два правца. Први, у смеру стварања аустрославизма, тј. да Словени, на челу са Хрватима, прихвате Хазбурге као своју династију. Други, у смеру стварања заједнице балканских Словена, укључујући Бугаре. Идеја југословенства се временом кварила и довела је, за време владавине Јосипа Броза Тита, до политике „Слаба Србија – јака Југославија”. Тако је Србија, једина од република, добила две аутономне покрајине, а Јужна Србија је одузета и дата новопроглашеном народу – Македонцима. После свега, долази идеја „Европске уније”, односно евроатлантских интеграција, чији је циљ стварање јединственог „европског фронта” против Русије. Можда више инстинктивно него рационално, српски народ се опирао овим интеграцијама и некако „кроз зубе” изговорио: „НЕ – евроатлантским интеграцијама; ДА – српском свету!” 

Оно што одликује овај зборник јесте да се мало расправљало о Европској унији. Насупрот томе, анализиран је „српски свет”, Савезна држава Русије, Белорусије и могућност њеног проширења, БРИКС+, Словенски савез, Источнословенски савез, али и пантурске и панрумунске интеграције, као и религијске (дез)интеграције.

Упркос бројном стању учесника из чак 12 држава: САД, Велике Британије, Белгије, Словачке, Италије, Грчке, Бугарске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Белорусије, Русије, и наравно – Србије, са укупно 29 научних радова, приређивачи зборника констатовали су да сарадници ипак нису „покрили” све интеграционе пројекте и идеје, али јесу дали значајан допринос разумевању проблема међународних интеграција. Показали су да евроатлантске интеграције, ипак, имају алтернативу.